Историја српског народа
Са Википедије
reklama1Историја српског народа обухвата прошлост Срба.
[уреди] Земље које данас насељавају Срби пре њиховог досељења
 |
За више информација погледајте Земље које данас насељавају Срби пре њиховог досељења |
Земље које данас насељавају Срби пре њиховог досељења су дуго времена биле део велике римске империје. Стари народи који су насељавали Балканско полуострво (Илири, Трачани и Келти, пре доласка римских освајача живели су племенским животом. Илири су били најбројнији и насељавали су највећи део полуострва. Покушаји да створе јачу државну организацију неће успети (Теута нпр.). На јадранским острвима ће бити више грчких трговачких колонија и преко њих ће се ширити утицај високе грчке културе према унутрашњости полуострва. Римска освајања унутрашњости Балкана ће бити окончана тек у 1. веку после Христа. Након тога ови народи ће бити изложени дугом процесу романизације. У касној антици они су били углавном романизовани, а и хришћанство је однело победу над паганством.
Године 395. римски цар Теодосије I дели Царство на Источно и Западно. Граница између источног и западног дела ишла је рекама Савом и Дрином, а затим се спуштала према Скадарском језеру. Ова граница ће се након пропасти Западног римског царства (Источно римско царство ће опстати још готово хиљаду година), услед продора разних народа на римску територију, и даље рефлектовати, првенствено као културна граница између европског истока и запада. Српски народ населивши се на територије с обе стране границе (на терену симболичне, али у очима онодобних и садашњих великих сила стварне), наћи ће се распет између европског истока и запада, на правој историјској ветромашини.
[уреди] Словени у старој постојбини
|
За више информација погледајте Словени у старој постојбини |
Стара словенска постојбина налазила се на просторима истока Европе. Приближне границе насељености Словенима су биле: око ријеке Одре до средњег тока Волге, од Балтичког мора до Карпата и средњих токова ријека Буга, Дњепра и Дона. У својој старој постојбини Словени живе у родовској заједници. Јужнији Словени (ближе Црнога мора), због додира са развијенијом грчком-римском цивилизацијом, ће полако напуштати начин живота у родовској заједници. Са сточарског и ловачког начина живота постепено прелазе на земљораднички. У науци се наводе различити разлози словенских сеоба. Највјероватнији је тај да су Словени били приморани на расељавања повучени великом сеобом народа и хунским нападима. Сеоба Словена је био дуготрајан процес, много дужи него што се сматрало у традиционалној науци. Срби су највјероватније насељавали западније крајеве словенске прапостојбине.
[уреди] Насељавање Словена на Балканско полуострво
|
За више информација погледајте Словенско насељавање Балканског полуострва |
Словенско насељавање Балканског полуострва отпочиње у VI веку пљачкашким упадима у Византију Словена насељених на левој обали Дунава,а окончао се у првој половини VII века доласком Хрвата и Срба и трајњим насељавањем великог броја Словена на Балканско полуострво.Процес позиционирања појединих племена и словенских група унутар полуострва међутим трајао је још цела два века и окончан је крајем VIII и почетком IX века када се јављају и прве државе код Балканских Словена.
[уреди] Долазак Срба на Балканско полуострво
|
За више информација погледајте Долазак Срба на Балканско полуострво |
Старија историографија је узимала, као поуздане, податке које је написао византијски цар Константин Порфирогенит о досељењу Срба на Балканско полуострво. По њему Срби су у 7. вијеку населили пространу територију: Рашку, Дукљу, Босну, Травунију, Захумље и Паганију.
[уреди] Српске земље пре Немањића
|
За више информација погледајте Историја српског народа пре Немањића |
Података о првим вековима боравка Срба и уопште Словена на Балканском полуострву готово и да нема. Средином IX века Срби предвођени Властимиром (око 850-862) и многобожачким елементом у народу подижу побуну против Византије и стичу самосталност. На нову српску државу одмах су ударили Бугари, али их Срби предвођени прво Властимиром, а касније и његовим синовима Мутимиром (862-891), Стројимиром и Гојником побеђују у два рата. Током Мутимирове владавине Срби званично примају хришћанство између 870. и 874. године. Мутимира наслеђује Петар Гојниковић(892-917), чији вазал обласни кнез Захумља Михајло Вишевић покушава почетком X века да прошири српске земље на Апенинско полуострво. У првој половини X века врховни српски архонти покушавају да очувају своју самосталност у борбама Бугара и Византије око превласти на полуострву. Бугарски цар Симеон Велики осваја цело Балканско полуострво,заузевши 924. године и српске земље. После његове смрти Часлав Клонимировић 931. године поново обнавља јединствену српску државу која нестаје његовом погибијом у сукобу са Мађарима око 960. године.
Ново средиште српске независности крајем X и током XI века постаје Зета, под Јованом Владимиром (око 995-1015) који је био Самуилов (976-1014) зет и вазал, а потом и под Стефаном Војиславом (1038-1050). Војиславов наследник Михајло(1050-1081) уздиже Зету на ранг краљевине и она 1077. године постаје прва српска краљевина. После смрти Михајловог сина Константина Бодина (1081-1101) у Зети настају сукоби око власти у које се укључују и краљеви вазали рашки велики жупани. Сав терет борбе са Византијом у XII веку преузимају рашки велики жупани који средином XII века преузимају примат међу српским земљама на истоку. Као последица династичких борби међу великим жупанима на престо 1162. године на власт долази најстарији Немањин брат Тихомир чиме почиње ера Немањића у српској историји.
[уреди] Српске средњовјековне државе
|
За више информација погледајте Српске средњовјековне државе |
[уреди] Срби у Отоманском царству
|
За више информација погледајте Срби у Отоманском царству |
[уреди] Срби у Хабзбуршкој монархији
|
За више информација погледајте Срби у Хабзбуршкој монархији |
[уреди] Стварање модерних српских држава
|
За више информација погледајте Стварање модерних српских држава |
[уреди] Срби у XX веку
|
За више информација погледајте Срби у ХХ веку |
[уреди] Етногенеза
Модерна српска нација је складна мешавина старобалканских етноса и Словена (Константин Јиричек – "Историја Срба"). Вероватно је да су Срби биолошки више балкански Романи него Словени (Павле Ивић – "Српски народ и његов језик"). Срби су, могуће је, пореклом Илири колико и Словени. Прва фаза етногенезе српског народа, односно стапање ове две групе, догодила се у вековима непосредно после досељења Словена на Балкан. Друга, интезивнија и масовнија фаза, последица је миграција, непосредно пре, за време и после Турског освајања Западног Балкана (Сима Ћирковић - "Срби у средњем веку"). Тамна коса, насупрот светлој код других Словена, елементи народне ношње и обичаји, посебно у динарском планинском појасу, трагови су и знаци тог мешања старобалканских етноса и Словена. Овај процес асимилације није карактеристичан само за Србе већ и за готово све народе на Балкану (Хрвати у динарском појасу, Бугари, Македонци, Албанци,Мађари, Румуни итд.) и у Европи (староримски филозоф Сенека - "Тешко да ће се наћи иједна земља чији су становници аутохтони. Све је то измешано и једно на друго накаљемљено. Једни су одлазили, а други долазили").
На подручју, које се готово потпуно поклапа са средњевековном Рашком, у праисторији је живело илирско племе Аутаријати по којима су добили име планина и река Тара. Словенски преци данашњих Срба били су економски и културно супериорни, живели су у плодним долинама, родовска и племенска елита која ће касније дати краљевске и великашке породице и црквене јерархе, била је из њихових редова. Због тога је превладао словенски језик који ће у модерна времена постати, као и другде у Европи, обележје идентитета. Међутим, крајеви насељени Србима пуни су топонима који сведоче о постојању балканско-романске компоненете српске нације: у Рашкој су то планине Тара, Дурмитор, Стари Влах, реке Тара, Ибар, Дрина, планина Романија у Босни источно од Сарајева, река Неретва и планина Вележ у Херцеговини, планина Румија изнад Бара, планина, река и језеро Власина на граници Србије и Бугарске. У презименима се препознаје порекло предака: Дракуловић-Дракулић (од Дракул), Крачуновић-Крачунковић (од Крачун - на румунском Божић), Радуловић (од Радул). Наравно, и словенски топоними и корени презимена изузетно су бројни: Бистрица, Морава, Топлица, Морача, Шумадија, Дреница, Косово, Слатина, Пожега, Рудник ; Ковачевић, Властимировић, Црнојевић-Црњански, Вучковић-Вукојевић, итд.